Друга збирка песама Дубравке Матовић, „Млеко“ објављена је у септембру (2020) у издању Библиотеке Ариље.
Својим рецензијама збирку „Млеко“ оправдали су уважени аутори др Милица Ћуковић, песник и критичар Никола Живановић и књижевник Милан Ружић. „Млеко“ већ има позитивне реакције читалаца.
Ова издање својим модерним дизајном подсећа на тетрапак млека, а мото збирке је: „Ако на овој књизи буде писало: „Млеко“, куповаће се боље.“, чиме се наглашава контекст културе коју живимо: да су форме нашег понашања, реклама и паковање производа често битнији од квалитета који се иза њих налазе. Дизајн корица радила је награђивана уметница позната по свом дизајну аксесоара од коже, Марија Ђокић – Дармара.
Дубравка Матовић (1982), уредник и водитељ књижевног програма АРЛЕММ-а, као савремена песникиња јавности је постала позната у својству лауреата Фестивала поезије младих у Врбасу, где је објављена њена прва збирка „Имам и немам“ (2006). Потом је објавила књигу есеја „Сентиментална кухиња“ (2011), а збирка „Млеко“ је њена друга поетска књига, објављена после паузе од чак 14 година.
У међувремену су песме Дубравке Матовић објављиване у дневној штампи (Новости) и респектабилним часописима за књижевност у земљи (Поља, Кораци, Повеља, Липар…) и иностранству (Људи говоре) на енглеском језику.
Из рецензија о поезији Дубравке Матовић, за збирку „Млеко“, и утисци читалаца −
− Милан Ружић: „Она покушава да истакне истину и за њу гарантује својим животним искуством које језичким тобоганом спушта у главе читалаца и тера их да се запитају: „Како се овога нисам раније сетио?“ Све је тако једноставно и прозирно кад Дубравка о томе пише (…).“
„Своје ставове о свету говори не марећи шта ће рећи други људи, чак не марећи ни за то шта ће рећи читаоци, што је доводи на саму границу чувене бит генерације, иако јој за припадност њој недостаје још неколико ствари које је ионако боље немати.“
− Никола Живановић: „У овим песмама постоје јасни приоритети који функционишу као физички закони.“
− Милица Ћуковић: „Млеко (je), постојан (…), али ненаметљив, тихи бунт против очигледности и предвидивости, као обележјâ иманентних свету, људској егзистенцији, неретко и самом језику.“
„(…) бравурозност и висок ниво артистичке самосвести поезија Дубравке Матовић остварује понајпре у метапоетичким песмама. (…) Mетапоетичка раван збирке Млеко врхуни у песми „Другу за стругом“, у поредбеној дескрипцији саставних елемената и начина функционисања песме и ш(р)афа, у анализи прибора за песнички и мајсторски рад (…), у разматрању њиховог односа према финалном „производу“ (…), да би и сама намена продуката лирског/занатског труда прерасла у развијену поредбено-метафоричну представу читалачког и херменеутичког чина „Као и шраф и ова песма постоји. / Можеш да је окренеш, / прочиташ. / Не можеш да је зашрафиш, / а кад је додирнеш о твом шафу пева.“
− Славка Петровић: „(…) Могу да замислим град са трамвајима, семафорима, булеварима, испреплетаним кабловима… Ништа не критикује нити објашњава, већ износи чињенице које као такве стају у одбрану тог града који јесте жив и који има лепоту коју не могу наружити ни кесе, ни коров, ни прљавштина − јер она носи сунце са собом. Песникиња је чудо: модерна жена са душом детета, са душом предака.“