Tajanstvena Pustinja šiljaka
Skrivena pustinja na jugozapadu Australije
Dugo skrivena i neotkrivena Pinakls pustinja na jugozadu Australije jedno je od najmanje posećivanih čuda prirode na kontinentu, pa i šire.
Dugo skrivena i neotkrivena Pinakls pustinja na jugozadu Australije jedno je od najmanje posećivanih čuda prirode na kontinentu, pa i šire.
Na hiljade krečnjačkih šiljaka najrazličitijih oblika i veličina rasuto je na površini od oko 4 km2 u moru zlatastog peska. Poput začarane vojske ili kakve smrznute šume ovaj predeo uliva strah i jezu u kosti svakome ko se okuraži da ga poseti. Nedostatak tragova ikakve ljudske aktivnosti i sablasni vetar koji baca u kovitlac sitna zrna peska doprinosi osećaju užasa i usamljenosti.
Strah od ovog mesta ponajviše leži naravno u sujeverju koje opet svoje korene vuče iz činjenice da se šuma tu pojavilu „odjednom i niotkuda“. Naime, ona je prvi put otkrivena tek 1956. godine. Iako su mnogi istraživači, putopisci, pustolovi prepešačili uzduž i popreko mnogo puta kroz vekove ove krajeve Pinakls je ostao tajnovito skriven. Nauka ipak smatra da tu nema ničeg mističnog niti tajnovitog. Jednostavno, pesak je dugo skrivao kamene šiljke dok ga snažan vetar nije premestio i otkrio ih. Veruju, da će u bližoj ili daljoj budućnosti, to ponovo biti slučaj i da će ovaj pedeo opet biti nevidljiv varljivom ljudskom oku. Da ova naučna teorija ima istorijskog utemeljenja potvrđuju priče prvih holandskih doseljenika koji su baš negde u ovim krajevima ugledali „okamenjeni grad“ i priče o njemu prenosili sa kolena na koleno.
Bilo kako bilo, ova slikovita kamena pustinja je sada tu. Geneza stubova veoma je intersesantna. Nekada je na ovim prostorima vladala vlažna morska klima. Bilo je to pre manje-više milion godina. Uginule školjke vremenom su postale samo zrnca krečnjačkog peska. Talasi su izbacivali pesak na obalu taložeći ga sloj po sloj. Vlažna klima uzrokuje razvoj vegetacije koja u izobilju raste iznad tla a svojim korenjem čvrsto povezuje zrnca peska ispod. Vremenom, usled kiselih kiša, promena temperatura i ostalih klimatskih faktora neka zrnca se rastope pa ponovo očvrsnu stvarajući prirodni vezivni materijal. Posle mnogo mnogo godina i izloženosti svim ovim uticajuma mataerijal je dovoljno očvrsnuo da formira čvrste kamene stubove. Ako neko ne veruje u ovakav scenario uvek mu preostaje ona priča o okamenjenom gradu.
Konture utvara, velike boce za mleko, kamila, ulazna vrata, kutnjak, kengur, slonova noga, baštenska ograda… Ovo su samo neki od imena koje su stenske formacije ponele podsećajući ljude svojim izgledom na stvari iz svakodnevnog života. Pojedini primerci dostižu preko 15 m visine dok se o neke možete saplesti jer su prekriveni niskim naslagama peska. Njihova živopisna raznolikost i veo misterije koji ih oduvek prekriva inspirisao je mnoge umetnike na velika dela, prvenstveno one kojima je žanr naučne fantastike blizak.