Ukoliko se pitate zašto se kiti novogodišnja jelka, izdvojićemo vam neke od najzanimljivijih istorijskih činjenica o kićenju jelke za Novu godinu.
Običaj da se u kuću unese jelka i da se okiti, potiče iz davnine. Jela (jelka) je zimzeleno drvo, preko cele godine sveže i sočno, pa su ljudi verovali da će ona na njih preneti svoju svežinu i snagu. Ali, istina je samo u tome da u hladnim zimskim danima jelka donosi vedrinu u naš dom. Unošenje u kuću zimzelenih grana i jelke veoma je star običaj. Njime su ljudi u zimskim mesecima, kad priroda spava zimskim snom izražavali svoju želju i nadu da će se priroda iznova probuditi i bujati kad na proleće grane sunce. Jelka kakvu danas kitimo pojavila se početkom XVII veka u Francuskoj. Taj običaj sad je dopunjen davanjem poklona, pa zato sva deca sa nestrpljenjem očekuju Novu godinu i novogodišnje poklone pod jelkom.
Poreklo kićenja jelke
Novogodišnja jelka ima dugačku istoriju, a najverovatnije vodi poreklo iz evropskih prethrišćanskih kultura.
Stabla čuvari imala su posebnu važnost za stara germanska plemena pa su se kroz istoriju pojavljivala kao sveti simboli i predmeti.
Prema crkvenim zapisima, sveti Bonifacije pokušao je da germanskim plemenima predstavi hrišćanstvo objašnjavajući priču o Presvetom Trojstvu koristeći sortu severne bele jele zbog njenog naizgled trouglastog oblika.
Rimski mozaici u današnjem Tunisu prikazuju mitski trijumfalni povratak grčkog boga vina i muške plodnosti, Dionisa koji nosi grančicu zimzelenog stabla.
Početke običaja ukrašavanja jelke možemo pratiti do Nemačke u 16. veku; Ingeborg Veber-Kelerman (profesor evropske etnologije iz Marburga) kao najraniji pomen tog običaja uzima letopis bremenskog veha iz 1570. godine koji navodi kako je mala jela ukrašena jabukama, orasima, perecima i papirnatim cvećem postavljena za decu članova ceha koja su na Božić prikupljala slatkiše.
Običaj se rano pominje i u Bazelu gde su 1597. godine krojački šegrti po gradu nosili stablo ukrašeno jabukama i sirom.
Rigu, glavni grad Letonije, neki smatraju domom prvog božićnog drvca; na osmougaonoj ploči na jednom od gradskih trgova stoji “Prva novogodišnja (odnosno božićna) jelka u Rigi 1510.” na osam jezika.
U otprilike isto vreme, a mnogo se raspravlja o tome da li se taj događaj odigrao pre ili posle postavljanjajelke u Rigi, Martin Luter navodno je ukrasio jelku koja je simbolizovala način na koji noću sijaju zvezde.
Tokom 17. veka običaj ukrašavanja božićnog drvca počeo je da ulazi u domove. Jedan strazburški sveštenik, Johan Konrad Danerhojer, žalio se na taj običaj zato što on odvlači od Božje reči.
Do početka 18. veka ukrašavanje jelki postalo je uobičajeno u gradovima oko severnog toka Rajne, ali se još uvek nije proširilo u ruralna područja.
Katolička većina uz južni deo toka Rajne ovaj običaj je smatrala protestantskim pa su ga u to područje doneli pruski činovnici koji su tamo premešteni zbog Bečkog kongresa 1815. godine.
Početkom 19. veka običaj je postao popularan među plemstvom i proširio se po dvorovima čak do Rusije. Princeza Henrijeta od Nasau-Vajlburga 1816. godine upoznala je Beč sa ukrašavanjem jelki pa se taj običaj narednih godina brzo proširio Austrijom.
U Francuskoj je prvu jelku predstavila vojvotkinja od Orleana 1840. godine.
U Veliku Britaniju ovaj običaj donela je supruga kralja Džordža III, Šarlot od Meklenburg-Strelica, ali se u to vreme on nije proširio dalje od kraljevskog dvora.
Nakon venčanja kraljice Viktorije i njenog nemačkog rođaka, princa Alberta, običaj se još više proširio. Princ Albert za Božić je poklanjao veliki broj jelki školama i kasarnama.
Crteži kraljevske porodice sa božićnom jelkom u pojavljivali su se u engleskim časopisima, a za Božić 1850. godine ilustracije su se pojavile i u SAD doprinevši popularnosti ove pojave i preko Atlantika.
U našim krajevima običaj kićenja jelke nije bio raširen do sredine 19. veka, kada dolazi do promena uglavnom pod uticajem nemačke tradicije i prostorno-političkih veza.
Iako ukrašavanje jelke nije bilo rašireno, domovi su se i pre toga na Badnje veče kitili cvećem i plodovima, a posebno zelenilom, i to su najčešće činila deca. Prvobitno su se kitila belogorična stabla, a posle zimzelena, i to voćem – najčešće jabukama, šljivama, kruškama – i raznim poslasticama i ukrasima napravljenim od papira, najčešće lancima i raznim nitima.
Čest su ukras bili pozlaćeni orasi i lešnici a postavljale su se i sveće, simboli nade i božanstva. Kasnije su stavljani i komadići vate, voska ili papira koji su simbolizovali sneg. Imućniji su imali posebne figurice i ukrase. Ispod drvca redovno su se stavljale jaslice, napravljene najčešće od drveta.
Zašto kitimo jelku? – Ruska bajka
Kada se rodio Hristos, zvezda sa neba je vodila mudrace sa Istoka, pokazujući im put sve do pećine u kojoj se nalazila Bogorodica sa Hristom. Iznad pećine u kojoj je Hristos rođen, rasla su tri drveta – bor, kedar i jela. Njih je obasjala svetlost Hristovog rođenja, pa su poželeli da i oni nešto poklone. Kedar je zatresao svoje grane i pred pećinu su pale iglice prepune divnog mirisa. Bor je spustio najlepše šišarke. Sirota jela je gorko plakala, jer ona nije imala mirisnog ulja u iglicama, niti šišarke. Jeline suze je videla zvezda, pa se sažalila. Zbog njene velike želje da daruje Hrista, nije dozvolila da ostane tužna u toj noći. Poslala je jednu malenu zvezdicu da se spusti na vrh jele. Tada je ona zasjala zvezdanom svetlošću i, duboko se klanjajući, spustila zvezdicu pred pećinu gde je u jaslama na slami ležao Hristos. Zato se i danas na vrh jelke stavlja zvezdica, kao znak i znamen ljubavi prema Hristu.
Kićenje jelke je opštehrišćanski običaj. Jelka se kiti u susret Božiću, a darovi ispod nje su podsećanje na Hristovo rođenje, na najveći dar koji je ikada ljudima dat. Upravo ta radost treba da obraduje dečicu.
Izvor: opusteno.rs