Ko je napisao „Hamleta”? Zamislite da, u potrazi za odgovorom na licu mesta, a pre ulaska u vremensku mašinu, sa sobom ponesete englesko izdanje “Hamleta” sa police sa stranim knjigama iz obližnje knjižare, a potom krenete kroz vreme u elizabetanski London, u 1599. godinu. Podrazumevamo, jasno, da vremenska mašina postoji.
Na blatnjavoj južnoj obali Temze lako ćete prepoznati Glob teatar, u to vreme već vodeću glumačku kompaniju u gradu. Brzo ćete potom pronaći i tada već uglednog i bogatog pisca Vilijama Šeksipra, kako u proscenijumu prelistava Gesta Danorum, dansku hroniku iz 14. veka, u potrazi za dobrom istorijskom pričom iz Danske koju bi nakon uspeha tragedije o Juliju Cezaru mogao dramatizovati. No, to je neka druga priča.
Naime, zamislite da, ne skidajući rukavice, Šekspiru predajete knjigu koju ste doneli iz budućnosti. On bi bez sumnje odložio danske hronike i bio u iskušenju da dramu pročita. Verovatno bi je potom postavio u teatru koji je izgradio sa ortacima. I onda, četri godine kasnije, kod knjižara Linga i Trundela objavio bi skraćenu verziju drame, koja će ostati poznata kao Prvi kvatro, a godinu dana potom štampao bi i Drugi, koji predstavlja znatno obimnuju verziju “Hamleta”.
Izuzetno uspešna “Tragedija Hamleta, princa Danske” ući će 1623. godine u takozvani Prvi folio, sabrana Šekspirova dela, a potom biti izvođena, preštampavana, prevođena beskrajno mnogo puta, da bi postala verovatno najuticajnije delo literature svih vremena koje se danas može naći u skoro svakoj knjižari. Između ostalih, u onoj u kojoj ste kupili verziju koju ćete odneti Šekspiru.
Ako bi se ova vremenska petlja desila (uz pretpostavku da vremeplov radi), postavlja se očigledno pitanje – ko je tada napisao “Hamleta”? Da li se napisao sam? Vi niste, ali nije ni Šekspir.
Paradoks ovakve vremenske petlje postoji u mnogo varijanti, sa raznovrsnim nazivima, a treba ga uzeti u obzir svaki put kad razmišljate kako biste se rado vratili u prošlost, pokušali da nešto promenite i učinite svet boljim – da sebi odnesete informaciju o vremeplovu, da atentatom sprečite uzdizanje kakve tiranske vlasti ili da polažete prijemni na bečkoj likovnoj akademiji umesto Adolfa Hitlera. U svakom od ovih scenarija, može doći do toga vaš potez upravo proizvodi istoriju kakvu znate.
Paradoks je obrađivan u mnogim popularnim SF ostvarenjima – od filmskog serijala “Povratak u budućnost” do TV serije Doktor Who. Paradoks se naziva i kauzalna petlja, paradoks informacije, ali i predestinacioni ili presudbinski paradoks. Na engleskom se najčešće naziva paradoks bootstrap, po nazivu za uši na čizmama koje služe za obuvanje. Ovaj naziv potiče od verovatno najbolje priče na ovu temu By his bootstraps kultnog američkog SF pisca Roberta Hajnlajna.
Kad se spekuliše o vremeplovu ima mnogo scenarija gde se ispituje uzročno posledična veza događaja. No, u ovakvoj vremenskoj petlji nije reč samo o tome da su događaji iz prošlosti neprirodno povezani sa onima iz budućnosti, nego je petlja nepromenjiva i potiče – sama od sebe.
Ako bismo, naime, zamislili jednu bilijarsku kuglu koja, nakon što je udarena, istog trena putuje u prošlost nekoliko sekundi i pri stečenoj brzini sama sebe udara, ovakav sled događaja bi postojao, kugla bi iznova i iznova bila udarana sama od sebe, ali poreklo njenog ponašanja ne bi moglo da se ustanovi. Ovakav model je zgodan za analizu predestinacije i sistema mišljenja u kojima se računa na ponavljanje istorije kao što su kalvinizam i marksizam. No, da li je moguć u fizičkom svetu?
Ruski fizičari Aleksej Nosev i Igor Novikov objavili su 1992. godine rad u kome su pokazali da u ovom slučaju ne dolazi do narušavanja Drugog principa termodinamike (koji inače u stvarnom svetu sprečava sličan perpetuum mobile) jer nije reč o od sveta izolovanom sistemu na koji se inače zakon odnosi i u kome bi se energija morala trošiti.
Novikov je, zapravo, otišao korak dalje, tvrdeći ne samo da je ovakva petlja moguća, nego i da je jedina moguća – kasnije je u više knjiga objavio princip po kome je ova vrsta doslednosti jedini mogući oblik putovanja kroz vreme u univerzumu, što će ostati poznato kao Novikovljev princip samodoslednosti.
Danski kraljević iz Šekspirove drame (ako jeste Šekspirova) mogao bi takođe biti sopstvena, dosledna žrtva samog sebe, čak i da ne upotrebimo sav onaj beskrajno bogat aparat književne kritike koja već vekovima analizira njegov karakter i postupke. Recimo da se, kradom od kralja Klaudija i svoje majke, Hamlet vrati u prošlost i porazgovara sa sobom u obličju aveti, predstavljajući se kao očev duh i otkrivajući sebi samom ko mu je ubio oca. Da li bi njegova odluka o osveti potom bila lakša, a drama manje zanimljiva? Ili potpuno indentična, sve do trenutka dok Hamlet ponovo ne ode u prošlost?
—–
Tekst: Slobodan Bubnjević
Izvor: naukakrozprice.rs