“Najbolji teniser sveta, danas je sa beogradskog aerodroma “Nikola Tesla” otputovao na Olimpijske igre koje će biti održane u Tokiju od 23. jula do 8. avgusta.”
Tako odprilike počinje naše saznanje da ćemo provesti ovo tropsko leto sasvim sigurno uz ekrane, gledajući naše sportiste u Japanu. No, malo ko od nas je znao da je i kod njih jako visoka temperatura, ipak Japan je to, daleko tamo negde iza mora i planina, može i sneg da pada, nije da nas je nešto preterano zanimalo, ali je počelo.
Organizatori, iz samo njima znanog razloga sve mečeve zakazaše u našim jutarnjim časovima, njihovim popodnevnim. Temperatura prelazi preko 30 stepeni, a oni igraju, ne samo teniseri, mnogo njih se suoučilo sa tim problemom.
Novače…
Ako slučajno pročitaš nekad ovo, nisam novinar, a jos daleko od toga da se 100% razumem u tenis, mogu samo da gledam, trepćem i da navijam.
I ne, neduguješ mi ništa. Eventualno neku kutiju tableta za smirenje, saksiju sa cvećem jer ju je mačak oborio dok je unezvereno bežao u momentima dok smo vrištali na voditelja, ali otom potom… Ne duguješ ni našem narodnu ništa. Mi dugujemo tebi. Svu sreću i radost koju nosimo u sebi kad pobedjujes, ali i tugu i bes kad eventualno nekad izgubiš. Svi smo mi od krvi i mesa, puni emocija, frustracije dok uporno guramo kocku u trougao i još se čudimo što neće da udje.
Hvala ti za svu radost, hvala ti za srecu i suze. Za svaki onaj momenat u saobraćajnoj gužvi kad preko radija čujemo da si pobedio, za momente kad od nepoznatih ljudi u prodavnici tražimo informacije šta si uradio u zadnjem meču, gde se čitava četa tvojih navijača javlja da nam kaze kako si pobedio i kojim rezultatom, i ispriča neku zanimljivu situaciju sa terena.
Ti si naš i uvek ćeš biti svetski, a naš.
Doneo medalje ili ne, verujem da cela nacija stoji iza toga da si naše zlato. I da si ove Olimpijske igre nosio na ledjima kao Atlas. Sve osmehe koje si izmamio u Tokiju, su tvoje delo, tvoje zlato, Svi oni nose deo tebe kući. Svaki selfi sa sportistima iz drugih zemalja, i tvoja prizemnost, oni nose to kuci, kao sećanje na nešto prelepo, nose i model ponašanja, kako biti velik, a biti svoj.
Plakali smo juče, a i danas, slomilo nas je sve, ali smo razumeli. I niko se ne ljuti.
Ne brini, opet ćemo mi da navijamo satove i da ustajemo, i da žurimo sa posla, hvatamo wifi signal po drveću ne bi li videli trenutni rezultat, i zaustavljati bake i deke za informacije. Ti si naš, i mi te ne damo nikom.
Hvala ti na svemu, i vidimo se uskoro na terenu.