Kako je nastao simbol za beskonačno

Matematički simbol za beskonačno već je vekovima toliko sveprisutan, da se može zateći čak i u logoima korporacija, tarotu, tipografiji, grafičkom dizajnu, čak i na pobunjeničkoj zastavi kanadskog domorodačkog naroda Metis sa početka 19. veka. Pa ipak, mnogi ne znaju šta to taj znak zaista znači, malo ko zna ko ga je prvi smislio, a skoro niko kako je 1655. do njega engleski matematičar Džon Volis uopšte došao.

On se danas prvenstveno spominje kao jedan od pionira infinitezimalnog računa, ali naučni počeci su mu bli sasvim drugačiji i pitanje je šta bi od njega uopšte i bilo da nije bilo epidemije kuge 1625. u njegovom rodnom Ešvordu u Kentu, gde je išao u školu. Imao je devet godina, bio je treće dete, od ukupno petoro, sveštenika Džona Volisa i koliko god bio prirodno veoma bistro dete, njegov je život bio više manje zacrtan. A onda, kako bi ga zaštitili od kuge, majka i otac su ga poslali u školu u obližnji Tenderden, koji je u obrazovnom smislu bio neuporedivo ozbiljnije mesto.

Imao je 15 godina kada se prvi put u školi Martina Holbiča u Felstedu apsolutno zakačio za matematiku. Ali, ni to nije bio onaj pravi trenutak. Matematiku je proučavao tek sporedno, što je objasnio u jednom od svojih zapisa:

Na matematiku se tada kod nas jedva gledalo kao na akademsku disciplinu, više kao na mehaničku.

I tako je on odlučio da proučava medicinu, čak prilično uspešno, dotle da je dao svoj doprinos razumevanju cirkulacije krvi. Ipak, 1637., na tom istom Emanuelovom koledžu u Kembridžu, diplomirao je matematiku i 18 godina kasnije izdao svoje delo O preseku kupa. Bila je reč o analitičkoj geometriji, što je značilo da je, osim proučavanjem svojstava linija drugog reda koje su nastajale presekom kupa ravnima, morao da žonglira sa matematičkim predstavljanjem i ravni.

Za njega je ravan bila beskonačan niz paralelnih linija, a nalazio se u još niz drugih situacija u kojima je beskonačno trebalo tretirati kao matematički broj. Taj broj naprosto je nekako morao da zabeleži. Danas se smatra da je svoj simbol za beskonačno smislio na jedan od dva sledeća način: ili je bila reč o varijanti grčkog omega, što se ređe spominje, ili je bila reč o malo izmenjenom načinu zapisivanja rimskog broja 1000. Ne onog koji je preživeo do danas kao M, nego onog koji se još koristio u njegovo doba kao CIƆ. To je otvorilo vrata jednostavnom beleženju celog niza situacija sa graničnim vrednostima, na primer beskonačno malo kao 1/beskonačno.

Nemački fizičar, matematičar i astronom Leonard Ojler njegov je simbol nekoliko decenija kasnije zapisivao kao malo otvorenu petlju. Neki su primetili veliku sličnost znaka beskonačno sa Mebijusovom trakom. Neki su, pak, zaključili da je ovim simbolima, veoma sličnim Volisovim znakom za beskonačno, okružen krst Svetog Bonifacija. Simbol je u svakom slučaju vrlo brzo ušao u široku upotrebu. I to zato što je to bilo vreme procvata matematike u kojoj je on bio neophodan, jer milenijumima ranije su indijski i grčki matematičari beskonačnost tretirali više kao filozofski, nego matematički pojam, ali i zato što je Volisova zatvorena petlja bila jednostavna za pisanje, čak i nekako zgodna, šik.

U svakom slučaju, Volis je živeo sve do 1703. znači još 48 godina. Do svoje smrti u periodu od 86 radio je na računanju brzine, elastičnosti i neelastičnosti tela, između ostalog i s jednim Kristijanom Hajgensom, na integralnom računu, na geometriji, čak je stigao da se posvetiti i muzici kroz svoje matematičko znanje. Bio je čuven po svojoj sposobnosti računanja napamet. Ali, to ga je koštalo katastrofalne nesposobnosti da mirno spava, jer bi mu se, nakon što bi uveče legao u krevet, još jako dugo po glavi vrzmali kojekakvi proračuni.

I dok neki, kako bi zaspali, broje ovce koje zamišljaju, njemu se jednom prilikom dogodilo da je napamet izračunao kvadratni koren nekog broja sve do 53. cifre, pre nego što je uspeo da zaspi. A nakon što se probudio, uspeo je da se priseti tog korena broja sve do 27. cifre, dok je diktirao nekom od svojih pomoćnika.

Izvor: b92.net