Sinoc je u Domu kulture “Studentski grad” dodeljena prva književna nagrada koja nosi naziv ove institucije.
Nagrada za najbolju nefikcijsku prozu u 2018, po mišljenju stručnog žirija, u sastavu: Ana Stišović Milovanović, Svetislav Basara i Tomislav Brlek, pripala je Ivanu Čoloviću za knjigu „Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale”
U najužoj konkurenciji za dobijanje nagrade, bila su i dela Save Damjanova, Vladimira Kopicla i Laslo Vegela.
U nastavku obrazloženje stručnog žirija:
OBRAZLOŽENJE
„Premda je određenje nefikcijska proza relativno precizno, u praksi kritičkog čitanja njegova se primena pokazuje bitno težom, bilo stoga što u pojedinim knjigama prisutnost fikcijskih elemenata dovodi u pitanje pripadnost kategoriji u koju bi po svemu mogle spadati, bilo stoga što u drugim slučajevima ni s obzirom na prozu granice nisu baš tako nepropusne. Najveća je ipak poteškoća izrazita inkongruentnost različitih vrsta tekstova koje ta sintagma obuhvata: od sentimentalne dijarističke refleksije, preko ekscentričnih autopoetičkih razmatranja i radikalno subjektivne esejistike, do ilustrovanih interpretativnih krokija, s neretkim autobiografskim momentima. Ako je žiri nagradu dodelio knjizi na koju se odnosi potonji opis, Slike i prilike Ivana Čolovića, to je u prvom redu stoga što ona predstavlja značajan novum u bogatom opusu svoga autora, dok istovremeno još jednom potvrđuje sve njegove brojne poznate vrline.
Kao i uvek do sada, Čolović započinje kao etnolog, ali takođe kao i uvek ranije taj pojam shvata u najširem smislu, što mu omogućava da pod slikama iz naslova piše o čitavom rasponu vizualnog izraza, od platna, fotografije i crteža, preko ilustracije, karikature i skulpture, do dizajna knjiga, logotipa i grafita, uključujući i reprodukcije Rasinovog portreta na novčanici od 50 franaka i reklamne kampanje za parfem Markiz de Sad. Autori u čijim delima Čolović nalazi inspiraciju za koncizne eseje takođe se kreću od anonimnih grafitera do najvećih imena istorije umetnosti; ima ih naših i stranih, starih kao i novih majstora. Bez obzira na tu heterogenost, kao i bez obzira da li je reč o ličnim prijateljima, pa i rođenom bratu, Čolović svima pristupa jednako nepristrasno i u svima nalazi podstrek za dalekosežne uvide o kulturi i istoriji.
Kao što ga takav pristup dovodi do na prvi pogled neočekivanih spojeva i otkrića, pa tako traži i nalazi erotiku na groblju ili kontemplaciju na deponiju, razliku u ponavljanju ili budućnost u prošlosti, tako se i u samom odabranom izrazu ogledaju mnogi elementi koje sadrži. Recimo, Čolović i sam, kao što kaže za L.V. Gadomskog, naprosto voli da citira, dok je postupak mise en abyme, opisan u jednom od eseja, primenjiv i na Slike i prilike, jer specifično oblikovanje knjige potpisuje Škart, čija je poetika predmet jedne od rasprava u njoj. Naročito stoga što doznajemo i da je autor svojevremeno pisao na njemu zasnovan roman koji je ne slučajno trebalo da nosi naslov Elipsa. Pošto i sam tvrdi kako portreti govore više o slikarima nego o portretisanima, Čolović zna da i svaki njegov tekst, a ova knjiga možda naročito, kazuje dosta toga o njemu.
Pre svega, da je posredi autor duboko svestan da samo odstojanje omogućava uvid: da se visoko pokazuje jedino spram niskog, da je za shvatanje našeg dobro što više znati o stranome, da ozbiljno ne može imati smisla bez smešnog. Zatim, a u vezi s predmetnom problematikom, da slika nije svodiva na referencijalnu ilustraciju, baš kao ni na kontekstualnu interpretaciju, te da je upravo taj ostatak prava prilika za razmišljanje. Na kraju, ali nipošto najmanje važno, da je funkcionalnost korištenja erudicije tim stroža i doslednija što je njezin doseg veći a raspon raznovrsniji, i da nije bez značaja što to podjednako vredi kad je reč o stilskim rešenjima, kao i za analitičke spoznaje.
Zbog toga je, uza svu implicitnu učenost i ponekad nelagodnu tematiku, osobito pogodna da čitatelji na nju primene Čolovićevu devizu da knjige valja enžambirati.“
Ana Stišović Milovanović,
Svetislav Basara i
Tomislav Brlek