Da li ste znali…

Nije teško pretpostaviti da „rat patenata“ – kada svako odmah nastoji da patentira izum – ne pogoduje razvoju nauke. Na sreću, mnogi naučnici su odlučili da odustanu od bogatstva, shvatajući kakvu dobrobit njihovi pronalasci mogu imati za celo čovečanstvo.

Čarobni zraci

Novembra 1985. godine profesor Univerziteta u Vicburgu Vilhem Konrad Rendgen primetio je u svojoj laboratoriji čudan fenomen. On je sprovodio eksperimente s električnim pražnjenjem u gasovima, koristeći staklenu cev sa elektrodama. Naučnik je stavio cev u papir crne boje, koji ne propušta svetlost. Međutim, kristalne soli barijuma, koji se nalazio u blizini, emitovale su svetlost. Kad cev nije dobijala napon,  svetlost je nestajala.

Rendgen je shvatio da je otkrio novu vrstu zračenja, ali njegovu prirodu nije umeo da objasni – to je učinjeno kasnije. On je naspram cevi postavio ploču pokrivenu solima barijuma i počeo da pomera razne  predmete ispred nje.  Na ploči se pojavila senka, čiji intenzitet je zavisio od gustine predmeta. Kada je naučnik ispred ploče stavio svoju ruku, video je skelet svoje šake.

Novi zraci nazvani su iks-zraci, a danas su poznati kao rendgenski. Zahvaljujući otkriću nemačkog fizičara, pojavile su se  dijagnostičke metode kao što su radiografija, fluoroskopija, kompjuterizovana tomografija (CT, skener). Rendgenski zraci koriste se u radijacionoj terapiji kancera. Vilhem Rendgen je bio prvi fizičar koji je dobio Nobelovu nagradu. Dobijen novac donirao je Univerzitetu u Vicburgu.  Odbio je da patentira svoj izum  – želeo je da „magične zrake“ iskoristi celo čovečanstvo.

„A vi biste patentirali sunce?“

1948. godine Nacionalna fondacija za dečju paralizu finansirala je projekat koji je trebalo da utvdi koliko tipova polio virusa postoji. U projektu je učestvovao i naučnik Jonas Salk. U toku rada on je shvatio da je moguće ostvariti najvažniji zadatak – stvoriti vakcinu protiv dečje paralize. Sedam godina Salkov tim je radio na vakcini. U njenom razvoju učestvovali su i sovjetski naučnici Mihail Petrovič Čumakov i Anatolij Aleksandrovič Smorodincev.  U periodu od 1956 – 1961 nova vakcina već se masovno koristila, što je pomoglo smanjenju učestalosti dečje paralize za 96%.

Jonas Salk je odbio da patentira vakcinu, što je omogućilo njeno brzo širenje po svetu i spasavanje života mnoge dece. Kada su naučnika za vreme televizijskog intervjua pitali da li namerava da patentira izum, odgovorio je: „Da li biste patentirali sunce?“ Međutim, postoje neki dokazi da takva odluka nije diktirana samo velikodušnošću Salka, već i mišljenjem advokata.

Plesni koje su spasile milione ljudi

1928 godine britanski  naučnik Aleksandar Fleming imao je reputaciju brilijantnog istraživača. Ali u njegovoj laboratoriji često je vladao haos – baš to je i podstaklo jedan od glavnih pronalazaka 20. veka. 3. septembra 1928. godine, Fleming se vratio u laboratoriju nakon što je sa porodicom proveo ceo avgust. Njegovu pažnju privukle su kulture stafilokoka ostavljene u uglu prostorije. Na jednoj od ploča pojavile su se plesni, a tamo gde su se pojavile bakterije su bile uništene.

Marta 1929. godine iz gljivica je dobijena supstanca koja je imala antibakterijska svojstva i koju je Fleming nazvao penicilin. U početku naučnik je lek smatrao samo sredstvom za lokalnu upotrebu. Nije pretpostavljao da penicilin može da se uvede u telo u tolikoj količini da uništi sve bakterije, koje cirkulišu u krvi.

Masovna proizvodnja penicilina omogućena je zahvaljujući tome što su Flemingov rad nastavili Valter Flori i Ernst Boris Čejn. Antibiotik je počeo da se proizvodi tokom drugog svetskog rata, kada je spasio živote desetine hiljada vojnika. 1945. godine Fleming, Čejn i Flori dobili su Nobelovu nagradu.

Da je Aleksandar Fleming odlučio da zadrži pravo na proizvodnju i dalje istraživanje penicilina, bio bi veoma bogat čovek. Ali, naučnik je smatreao da supstanca, koja potencijalno može da spasi mnoge živote, ne treba da bude izvor ličnog bogaćenja. Uoči drugog svetskog rata Fleming je odlučio da svoj patent prenese vladi SAD i Velike Britanije.  Upravo to je i omogućilo masovnu proizvodnju leka.

Lek za dijabetes

1921. godine mladi kanadski naučnik Frederik Banting upoznao se sa radom ruskog istraživača Leonida Vasiljeviča Soboleva, koji je 1900. godine otkrio da ako se psima podveže pankreas, ubijaju se ćelije koje proizvode probavne enzime, ali i dalje ostaju ostrvca koja sintetišu supstancu neophodnu za smanjenje nivoa šećera u krvi. Banting se zainteresovao za ideju dobijanja supstance iz pankreasa pasa i njeno korišćenje kod ljudi obolelih od dijabetesa. Mladi naučnik izložio je ideju Džonu MekLaudu, profesoru Univerziteta u Torontu. On je bio skeptičan prema predlogu, ali je Bantinga uputio na laboratoriju i 22-godišnjeg asistenta Čarlsa Besta.

Međutim, rad mladih naučnika završio se uspešno i 1922. godine prečišćeni insulin prvi put je dat 14-godišnjem pacijentu Leonardu Tompsonu. 1923. godine Frederik Banting i Džon MekLaud dobili su Nobelovu nagradu zua otkriće insulina. Banting je bio besan što nagradu nije dobio njegov asistent , Best. Najpre je hteo da se odrekne novca, ali ga je ipak uzeo i podelio sa svojim pomoćnikom. Svoj patent prodao je Univerzitetu u Torontu za samo 1 dolar. Verovatno je jedina zamerka koja se može uputiti  Bantingu činjenica da se nikada nije pozvao na delo Soboleva (iako je bio dobro upoznat sa njim i čije ideje je praktično sproveo u praksi).

Pred čovečanstvom je još mnogo naučnih otkrića (na primer, pre ili kasnije pojaviće se sredtvo kojim će se moći produžiti život) i ko zna kako će se ponašati novi pronalazači.

Izvor: discoverserbia.org