Da li ste znali…

Da li bi udar asteroida mogao da izbaci zemlju iz orbite? 

Ne. Masa zemlje je ogromna, a pritom se kreće tolikom brzinom oko Sunca da je njen impuls sile previše velik da bi neki svemirski “kamenčić” mogao išta da joj učini. Da bi se orbita naše planete promenila u većoj meri, u nju bi moralo da udari telo sa veoma velikom kinetičkom energijom, a ni najveći asteroidi u Sunčevom sistemu nemaju ni dovoljno mase, niti su dovoljno brzi za tako nesto. Još jedna prepreka jeste i to što je energija koja povezuje atome od kojih je sačinjena naša planeta veća od energije koju ona ima dok se kreće po orbiti. To znači da bi nebesko telo koje bi moglo da poremetiti njenu orbitu ujedno bilo i dovoljno veliko i brzo da je uništi.

Samo u računarskom igricama možemo da bombardujemo planetu nuklearnim projektilima i tako je izbacimo iz orbite. 

Zašto školjka šumi poput mora?

Taj zvuk nema nikakve veze sa morem niti sa tim što školjke žive u morima. On je samo proizvod medjusobnog dejstva zidova školjke i vazduha zarobljenog u njoj. S’ obzirom na to da ne može da pobegne iz školjke, vazduh počinje da podrhtava unutar nje, i to frekvencijom koja je odredjena veličinom njene ljušture. Na taj način stvara se mešavina zvukova različitih frekvencija koja podseća na šum talasa koji zapljuskuju šljunkovitu obalu. Istit uničnak možete da postignete tako što da izmedju njega i prstiju ostane što više slobodnog prostora.

Šta je to medjuplanetarni auto-put?

Svemirske agencije koje šalju brodove u svemiru obično koriste gravitaciona polja planete kako  bi iskoristile njihovu silu za ubzavanje letelica koje putuju ka nekom udaljenom odredištu. Kasnih sedamdesetih godina prošlog veka, a astrofizičari koji su radili na pripremanju svemirskih ekspedicija počeli su da iscrtavaju putanje izmedju planeta i njiihovih satelita kojima bi trebalo da prolaze svemirske letelice kako bi najbolje iskoristile taj učinakg ravitacionih sila i tako uštedele što više goriva. Traka kroz Sunčev sistem, rezultat njihovih istraživanja, poznata je pod nazivom ”medjuplanetarni auto-put” i danas je redovno koriste sve sonde i brodovi koji plove na svemirskim ekspedicijama.

”Tata, piški mi se.” ”Trpi malo! Neću da stajem dok ne prodjemo Mars”

Zašto se znojimo nakon što jedemo meso?

Što se naučnika tiče, nije sprovedeno mnogo podrobnih istraživanja koja bi proučavala da li se više zbojimo nakon što pojedemo komad mesa, nego sto je to inače slučaj. Ipak, ukoliko je to stvarno tako, jedno od objašnjenja mogao bi da pruži takozvani ”temperaturni učinak belančevina”. Mi belančevine varimo daleko nedelotvornije nego što je to sličaj sa drugim sastojcima hrane, a od svakih stotinu kalorija dobijenih iz mesa unetog u organizam, od 20 do 35 potroši se na stvaranje toplote, u poredjenju, recimo, sa 5 do 15 kalorija koje se potroše u istu svrhu, a dobijene su od ugljenih hidrata. Kad se sva toplotna energija jednom oslobodi, poznato je da je zboj najbolji način da se nepotrebna toplota ukoni iz organizma.

Da li je voda uvek neophodna za razvoj života?

Svim oblicima života koje nauka danas poznaje potrebna je voda da bi mogli da opstanu. Ona ima toliku važnost delimicno zbog toga sto je odličan rastvarač te uspeva da na različitim temperaturama skuplja i raznosi hranljive sastojke. Njena druga važna uloga je to što molekuli vode obezbedjuju da se belančevine ponašaju na pravilan način. Ipak, potoje i oni naučnici koji smatraju da je moguće da se život na drugim planetama razvije tako da umesto vode iskoristi i neke druge hemikalije – recimo, ugljovodonike – koje bi imale istu ulogu.

Na drugim planetama možda postoje bića koja umesto krvi imaju ugljovodonike iz nafte.

Da li prirodni sateliti mogu da imaju svoje prirodne satelite?

Ne postoji razlog zbog kojeg prirodni sateliti planeta ne bi imali spostvene prirodne satelite. Ipak, da bi takav jedan ”mesec drugog reda” preživeo dovoljno dugo, trebalo bi da zauzme postojanu orbitu oko matičnog meseca. To znaci da bi ”sateliti satelita” morali da budu dovoljno mali i da se okreću po orbitama dovoljno blizu nebeskom telu. Što je prirodni satelit veći i udaljeniji od matičnog meseca, to je veća i verovatnoća da će ga privući gravitaciona sila same planete oko koje se svi ti sateliti zajedno vrte. I sile koje izazivaju plimu i oseku mogu da utiču na orbitu ”mesečevod meseca” i na taj način spreče da ona bude previše postojana. Sve u svemu, pojava prirodnih satelita koji kruže oko drugih prirodnih satelita jeste moguća, ali je najverovatnije veoma retka.

A šta bi bilo da prirodni satelit planete ima svoj prirodni satelit koji ima jos jedan sopstveni prirodni satelit?

Da li ljudi mogu da proizvode zvukove koje sami ne mogu da čuju?

Opseg frekvencija zvuka koji sisari mogu da čuju daleko je širi od frekvencija koje mogu da prizvedu svojim glasom. To je zbog toga što se naš sluh razvio tako da nam najviše frekvencije koje možemo da čujemo pomažu da tačno odredimo pravac iz kojeg zvuk dolazi. Ako nam je uho okrenuto na suprotnu stranu od izvora zvuka, ono će moći da ”primi” daleko manje visokih frekvencija zato što će one završiti ”upijene” u lobanji. Ljudsko uho tako može da cuje frekvencija do 20 kiloherca, iako najsnažniji vrisak najpiskavijih pripadnika naše životnjiske vrste može da dostigne svega oko 3 kiloherca. Na drugoj strani skale možemo da čujemo šumove frekvecija od 20 herca, što je niže od frekvencije najniže note koju (neuvežbani) ljudski glas može da proizvede, a koja retko može da se spusti ispod 85 herca. Ipak, postoje oni ljudski ”basovi” koji iz ”podruma” svog govornog aparata mogu da izvuku daleko dublje tonove. Nosilac titule najdubljeg glasa čovečanstva je Tim Storms, koji može da otpeva notu frekfencije 0,189 herca, odnosno osam oktava nižu od najniže G note na klaviru! Toliko dubok ton ne može da se čuje, već samo da se oseti.

Time, diži na 0,192 herca, falširaš.

Zašto se ljudi lako naljute kad su gladni?

Da bi se održavala pribranost u trenucima kad nas nešto iz okoline nadražuje, potrebna je velika samokontrola, a psiholozi vec dugo imaju teoriju o tome da snaga obuzdavanja neposredno zavisi od količine glukoze (šecera) u krvi. Kada dugo nismo jeli, količina šećera se smanjuje, zato znači da ćemo biti manje tolerantni prema nadražajima iz okoline koji nas nerviraju. Tokom jednog istraživanja, naučnici su bračnim parovima dali po jednu vudu lutkicu koja je označavala njihovog bračnog partnera. Tokom dvadeset i jednog dana istraživači su svake večeri merili količinu glukoze u krvi i naložili ispatanicia da zabodu u lutkicu onoliko igala koliko odgovara jačini besa prema supružniku. Izlišno je reći da su lutkice svako veče završavale načičkane iglicama (zabadanim čak i u najintimnije plišane delove), ali primećeno je i to da su supružnici sa manje šećera u krvi daleko prilježniji u krivoločnom zabadanju igala od onih sitnih. Možda ima nešto u staroj izreci da ”ljubav na usta ulaz”?

Izvor: politkin-zabavnik.rs