Da li ste znali?
Da li znate zašto se kaže...
Da li imate neki zanimljivi izraz/frazu koju bi podelili sa nama i drugima?
Da li imate neki zanimljivi izraz/frazu koju bi podelili sa nama i drugima? Pišite nam…
Nadžak-baba
Taj frazem upotrebljava se u značenju: „zla, džandrljiva, svadljiva osoba (obično ženska); uopšte zla, rđava ženska osoba”. Ima puno primera za to i u književnosti i u običnom, svakodnevnom govoru. Svadljivu i džandrljivu osobu nazivaju u našem narodu još i nadžak-čeljade. Umesto nadžak-baba i nadžak-čeljade, u istom značenju („zla, džandrljiva osoba, osoba nezgodne naravi”) upotrebljava se ponekad i samo nadžak, kao u primerima iz narodnih govora: „Što se oženi onakim nadžakom, kumim te bogom?”, ili: „Kakav je on nadžak, sačuvaj bože!”
Postavlja se pitanje zašto se za jezičavu, zlu ženu, ili uopšte svađalicu, kaže da je nadžak-baba, nadžak-čeljade ili prosto – nadžak. Onima koji znaju šta je to nadžak, odgovor se nameće sam po sebi. Danas je, međutim, ta reč toliko retka da je i u selu, a kamoli u gradu (pogotovo među mladima) teško naći nekoga ko bi umeo tačno objasniti šta ona znači. Jer, nadžak je staro, već odavno zaboravljeno oružje i oruđe, kojim se u naše vreme niko, valjda, više ne služi. To je bio deo starinske bojeve opreme: „starinsko hladno oružje na dugačkoj dršci, vrsta buzdovana koji s jedne strane ima sečivo u obliku sekire, a s druge dugačke uši ili malj, čekić”, a zatim i „alatka takvog oblika”. Nadžakom se, dakle, nekad tuklo u bitkama, ali se njime i grubo tesalo, cepalo, a za nuždu i kopalo: „Sabljama joj sanduk satesaše, nadžacima raku iskopaše” – stoji u jednoj narodnoj pesmi.
Spajanjem reči nadžak (u naznačenom smislu) i baba (u pogrdnom značenju) nastao je u našem narodu izraz nadžak-baba da bi se njime, što slikovitije, označila žena naopake naravi, oštrokonđa koja svojim zlim jezikom seče i udara kao nadžakom. Izraz je kasnije, u proširenom značenju („džandrljiva osoba uopšte”), prenesen i u književni jezik, iako je turcizam nadžak, koji stoji u njegovoj osnovi, odavno izašao iz upotrebe, pa je već gotovo sasvim i zaboravljen.
Lakonski odgovor
Lakonci ili Lakedemonjani bili su stanovnici Lakonije ili Lakedemonije u staroj Grčkoj. Drugo, poznatije ime te pokrajine i države je Sparta. Lakonci su, dakle, isto što i Spartanci. Od imena Spartanci dobijen je izraz spartanski odgoj, a od Lakonci – lakonski odgovor, o kojem je ovde upravo reč.
Lakonija se nalazila na jugu Peloponeza. Ime joj je, po legendi, dao Zevsov sin Lakedemon, koji je, opet, grad Spartu nazvao po imenu svoje supruge. Oba su ta imena, dakle, legendarnog porekla i međusobno se često izjednačuju, jer se Sparta, kao grad-država, protezala i na šire područje.
Spartanci (ili Lakonci) bili su ratnički narod. Pobedom (u Peloponeskom ratu 431–404. pre n. e.) nad Atinom, najrazvijenijom helenskom državom i najvećom pomorskom silom u to vreme, Sparta preuzima prvenstvo u Grčkoj. Ali, u takmičenju sa Tebom (od koje 371. pre n. e. gubi bitku kod Leuktre), ta moćna država postepeno slabi, da bi sredinom II veka pre n. e., kad su Rimljani pokorili Grčku, postala nevažan grad u pokrajini Aheja.
U stalnoj borbi sa neprijateljima Lakonci su jačali ne samo svoja tela nego i duh. Negovali su i cenili sažeto, precizno i jasno izražavanje, pa su ostali zapamćeni po kratkim, dobro smišljenim i duhovitim odgovorima svojim protivnicima. Tako je nastao izraz lakonski odgovor.
Najpoznatiji, ujedno i najkraći, lakonski odgovor odnosi se na jednu pretnju Filipa II Makedonskog. Kad je taj veliki vojskovođa poslao spartanskim vođama preteću poruku: „Ako uđem u Lakoniju, sravniću je sa zemljom”, oni su mu odgovorili jednom jedinom rečju: „Ako.” U drugoj prilici, primivši poruku da Persijanci dolaze u tolikom broju da će svojim strelama zamračiti sunce, Lakonci su mirno odgovorili: „Barem ćemo se boriti po hladovini.” I na upozorenje da je neprijatelja mnogo i da će im se teško odupreti imali su oni spreman odgovor: „Utoliko će naša slava biti veća.”
Jezgrovitost i izražajnost nije bila karakteristična samo za lakonske odgovore, nego i za njihov stil izražavanja uopšte. Poznata je lakonska poruka Gorgoe, žene spartanskog kralja Leonide, junaka sa Termopila. Kad je ispraćala sina u rat, pružajući mu štit, kratko je rekla: „S njim ili na njemu”, što je značilo: „Ili mi se vrati živ sa štitom, kao pobednik, ili mrtav na štitu.” (Spartanci su, naime, imali običaj da poginule ratnike donose kući na štitovima.)
Najčuvenija lakonska poruka u istoriji sigurno je Cezarov izveštaj Senatu nakon pobede nad pontskim kraljem Farnakom II u bici kod Zele 47. pre n. e. Sastojala se samo od tri reči: Veni, vidi, vici! (u prevodu: „Dođoh, videh, pobedih!”).
Tako se, eto, pored lakonski odgovor može kazati i lakonska poruka, lakonski stil, lakonski govor, lakonizam itd. Pridev lakonski, naime, odnosi se na sve slučajeve kad je reč o sažetom, odsečnom, jasnom i iskričavom izražavanju.
Damoklov mač
Priča o Damoklovom maču veoma je kratka, ali zanimljiva i poučna. Damokle je, kako beleži čuveni rimski orator Ciceron u svojim Tuskulanskim besedama, bio jedan od najbližih i najpoverljivijih saradnika Dionisija Mlađeg (397–343. pre n. e.), neograničenog vladara (tiranina) Sirakuze u staroj Grčkoj. Dionisije je inače živeo u raskošnom dvorcu, bio je veoma bogat i uticajan, a svojim držanjem izazivao je (straho)poštovanje kod svojih potčinjenih i u celom narodu sirakuškom. Svi su mu zavideli zbog takvog položaja i raskošnog života, a najviše njegov bliski saradnik Damokle. Svoju zavist Damokle je iskazivao na lukav način – hvaleći svog gospodara, ističući njegove vrline i sreću koju su mu bogovi podarili da živi mirno u blagostanju i izobilju i da vlada nad svima bez straha od bilo koga ili bilo čega. „Ti si najsrećniji među svim ljudima!” – govorio je Damokle tiraninu Dionisiju.
Ali sam Dionisije znao je da je vladalačka sreća varljiva i da svakog vladara vrebaju brojne opasnosti. To je u jednoj prilici na očigledan i duhovit način stavio do znanja i laskavome Damoklu. U svom raskošnom dvorcu priredio je bogatu gozbu, pozvavši sve uglednike iz svoje najbliže okoline, među njima i Damokla. Na veliko iznenađenje prisutnih, a najviše samog Damokla, postavio ga je na svoje mesto, omogućivši mu tako da bar u toj prilici oseti zadovoljstvo neograničene vlasti i poštovanja. Za vreme gozbe razdragani Damokle ugledao je iznad svoje glave oštar mač, koji je visio na tankoj konjskoj dlaci, preteći da se u svakom trenutku otkači i udari ga pravo u teme. U takvoj situaciji Damokla je obuzeo silan strah – nije mu više prijalo ni jelo ni piće, a zadovoljstvo koje ga je dotad prožimalo zbog počasti i značaja koji su mu ukazani, pretvorilo se u paklenu moru. Tada mu je prišao Dionisije i objasnio da je mač koji visi o tankoj struni iznad njegove glave simbol opasnosti kojoj je svaki vladar stalno izložen, pa stoga mora znati da je vladalačka sreća samo prividna. „Eto, pod takvom pretnjom stalne opasnosti ja uživam u svom bogatstvu i svojoj moći” – završio je Dionisije.
Iz te priče nastao je izraz Damoklov mač, sa značenjem: „opasnost koja neprestano preti”, „opasna situacija”, „pretnja” i sl. On se zadržao do danas i često se upotrebljava.
Priča o Damoklovom maču ima i svoje dublje, može se reći – filozofsko značenje. Ona podstiče na razmišljanje o varljivosti zadovoljstva i sreće onih koji vladaju, ali i o nestalnosti svake vlasti i sile na ovome svetu. „Svaka je vlast za vremena” – kaže naš narod, izrazivši tu svoju spoznaju i poslovicom: „Danas vezir, sutra rezil”, tj. „osramoćen, ponižen, izvrgnut ruglu”. I pesnik Ivan Gundulić (1589–1638) iskazao je istu misao u spevu Osman sledećim stihovima: „Sad vrh sablje kruna visi, Sad vrh krune sablja pada, Sad na carstvo rob se uzvisi, A tko car bi rob je sada.”
Damoklov mač, dakle, stalno preti svakoj vlasti i svakoj sili. Dobro je kada silnici i vlastodršci to znaju, kao što je to veoma dobro znao sirakuški tiranin Dionisije, pokazavši zavidljivome Damoklu šta znači vladalačka sreća i zadovoljstvo.
Izvor: OpsteObrazovanje