Da li ste nekada upotrebljivali ove izraze? Da li znate šta oni znače i šta su predstavljali? Pročitajte u nastavku teksta…
Plakati kao godina
U srpskom jeziku ima više ustaljenih izraza koji označavaju kako neko plače. Kaže se: plače izaglasa (kad glasno i jako plače), ili plače kao kiša (kad roni silne suze), ili plače kao da mu kožu deru (kad plačući vrišti, dreči), ili plače kao malo dete (kad odrastao čovek plače bez ozbiljnog razloga). Sve te izraze lako je razumeti i objasniti, jer oni sami sobom jasno kazuju o kakvom je plakanju reč. Ali nije tako lako objasniti zašto se kaže plakati kao godina (najčešće sa dodatkom: ljuta, crna godina i sl.).
Odgovor na to pitanje krije se u maglinama daleke prošlosti, u davnim vremenima, kada je reč godina imala i neka značenja koja danas uglavnom nema, bar ne u književnom jeziku. Kada se danas kod nas kaže godina, pod tim se podrazumeva „vreme za koje Zemlja jedanput obiđe oko Sunca” (to je astronomska godina), ili „vreme od dvanaest meseci, od 1. januara do 31. decembra” (kalendarska godina), ili „vreme od četiri godišnja doba: proleće, leto, jesen i zima” (poljoprivredna godina), ili „ono što zemlja daje, rađa preko godine, letina” (kaže se: Rodila godina!) itd.
Rečnik Matice srpske, međutim, pod rednim brojem sedam, navodi još jedno značenje, obeleženo kao „pokrajinsko”. To je: „oluja, nevreme, kiša”. Daje i karakterističan primer: „Kad padne godina (oluja) ili blagdan, bavim se zanatom.” Tu je, eto, sačuvano ono prastaro značenje reči godina.
Ako, dakle, godina može značiti, kao što je nekad uglavnom i značila, „kiša”, logično je što se, sa osloncem na to značenje, može kazati plače kao godina. To je isto kao kada se kaže plače kao kiša, tj. lije suze kao da pada kiša, roni suze kao kišne kapi i sl. Što se uz to dodaju i atributi ljutaili crna, pa se govori plače kao (ljuta, crna) godina, takođe je razumljivo. Reč je o pojačavanju izraza koji je vezan za tugu i plakanje. A možda je i u vezi sa nerodnim, gladnim godinama, zbog kojih su mnogi siromašni ljudi proplakali.
Španska sela
Kada je nekome nešto potpuno nerazumljivo, daleko, ili strano, nepoznato, kaže se obično da su to za njega španska sela. To je doslovan prevod odgovarajućeg nemačkog izraza spanische Dörfer, sa istim značenjem kao i kod nas. Taj izraz u nemačkom jeziku prvi je upotrebio Johan Volfgang Gete u svom čuvenom sentimentalnom romanu Jadi mladoga Vertera (1774). Izraz španska sela preuzet je iz nemačkog u srpski jezik sa prvim prevodom tog Geteovog dela, početkom XX veka, tačnije, 1905. godine. Kasnije je on iz literature prešao u svakodnevni govor, tako da je danas široko poznat i rasprostranjen.
Zanimljivo je kako je izraz španska sela nastao u nemačkom jeziku, posebno s obzirom na činjenicu što u istom tom jeziku postoji i mnogo stariji izraz češka sela (böhmische Dörfer), koji se pojavio negde u drugoj polovini XVII veka, nakon Tridesetogodišnjeg rata (1618–1648). Nemačkim vojnicima, koji su u toku toga rata prolazili kroz Češku, slovenska imena sela zvučala su čudno, strano, bila su im nerazumljiva. Tako je nastao izraz češka sela u opštem značenju nešto strano, nerazumljivo. Nemci su i ono što je dolazilo iz dalekog španskog jezika takođe doživljavali kao strano i nerazumljivo, pa je tako nastao i izraz das kommt mir spanisch vor (doslovno: „to mi dođe španski”, u značenju: „to mi je nerazumljivo”). Ukrštanjem ta dva izraza (das kommt mir spanisch vor i böhmische Dörfer) nastao je izraz spanische Dörfer.
Takvi su izrazi, sa istim značenjem, stvoreni i u drugim jezicima, na primer u španskom esto es griego para mi („to je grčki za mene”), isto kao i u engleskom it’s greek to me („to je grčki za mene”), ili u francuskom c’est du chinois („to je kineski”). Svugde je ime slabo poznatog jezika dobilo opšte značenje nečeg nepoznatog, odnosno nerazumljivog, a za nas je bio presudan nemački uzor.
Slepa sreća
Izraz slepa sreća, koji se obično upotrebljava kada nekome iznenada iskrsne kakav veliki dobitak ili kada naglo postigne neočekivan uspeh, ima svoje korene u antičkim mitološkim predstavama života. Tiha, koja se poistovećuje sa Fortunom, boginjom sreće starih Rimljana, prema predanju, bila je: „zlatokrila i brza poput munje, čas dobra i blagonaklona, a čas nepravedna, divlja i slepa. Ona se igra ljudima kao loptom; od njenih ćudi zavisi sreća i blagostanje, ili beda i propast. Svoje darove često daje nedostojnima i zajedno sa Elpidom, slepom nadom, neprestano obmanjuje ljudski rod.” Njena obeležja, kao i Fortunina, bila su: točak (kolo), vaga, kocka, kormilo i rog izobilja. Tiha je, dakle, bila boginja koja sve daje, ali i sve oduzima. I to ne po nekim zaslugama, nego po slučaju, naslepo. Zato je upravo mogla da često obdaruje velikim bogatstvima nedostojne, a upropaštava zaslužne. Mnogi ljudi i danas veruju u slepu sreću.
Treba na kraju reći da se u nas pored slepa sreća govori i luda sreća, što znači da se ona dešava bez ikakvog reda i smisla, i bez najave.
Izvor: OpsteObrazovanje