Vladeta Jerotić bio je priznati srpski lekar neuropsihijatar, psihoterapeut i književnik, akademik. Intelektualac koji svojim primerom pokazuje da se i u ovom vremenu može živeti po principima morala, etike i čovečnosti. Knjiga “Čovek i njegov identitet” Vladete Jerotića pokušava da odgovori na pitanja: Šta stvarno znači biti zrela ličnost? Da li je izbor partnera slučajnost ili zakonitost? Kako joga utiče na psihu? Ovo su samo neka od pitanja kojima se bavio još pre tri decenije.
* Šta znači biti zrela ličnost?
“Nema granica čovekovog sazrevanja u toku njegovog života. Sposobnost da se voli neko drugi, a ne samo sebe. Sposobnost kontrolisanja nagona i impulsa. Podnošenja neprijatnosti, bola i patnje. Posedovanje zrele, a ne infantilne svesti. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje. Sposobnost da se bude nezavisan. Sve ovo su važni kriterijumi u savremenoj psihologiji.“
* O želji i ljubavi
“Neki drevni mudrac je rekao: Kad nešto želiš u životu, najpre moraš razmisliti hladnim razumom, zatim toplim srcem prihvatiti, a potom čistim rukama izvršiti.”
“Čovek je zadovoljan i naslađuje se kada ga neko voli, ali je radostan kada on voli. Ljubav i radost svakako su čovekove osobine i doživljaji koji ga čine najvećom snagom prirode.”
“Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.”
* O braku
“Brak je doživotni izazov partnerima! Potrebno je paralelno samopopravljanje. [U vezi odnosa posla i partnerskog suživota] Potrebno je da ostane bar malo ljubavi, poštovanja i interesovanja za partnera. Partner poznaje našu Senku, Personu, Animu, Animusa, ona ne može i neće da nam se divi.”
“Svaka indivudualnost je vezana za bol. Čovek je postao individualist onda kada je uspeo da se zagleda duboko u sebe i kaže: postojim, dakle patim! Radost je deo ljubavi. Lust will tiefe, tiefe Ewigkeit – Zadovoljstvo traži duboku večnost. U životu srećemo uglavnom tri vrste ljudi: oni koji sude, oni koji mere i one koji opraštaju. Treba se čuvati da ne upadnemo u prve dve grupe.”
* O veri
“Duhovnost nije kao žvakaća guma koja ostaje godinama u ustima, već je najlepša poslastica koja se mora progutati da bi iznutra delovala. ”
“Postoje tri izvora vere – iskustvo svetog, iskustvo vere i iskustvo drugog. Slično tome u psihijatriji imamo svesno, nesvesno i nadsvesno. Iskustvo svetosti počiva na iskustvu vere, a sve to je ono što Rudolf Oto govori da je sveto. Ono je fascinantno i strašno. Svega se plašimo, ali najviše Boga, što je posledica straha od roditelja. Razlog toga je što se ceo sistem vaspitanja zasniva na kaznama i nagradama ili ucenjivanju “.
* O iskušavanju
“Sve je uvek prisutno unutra u čoveku. U dubinama njegovog nepreglednog, nesvesnog života. Cela prošlost, individualna i kolektivna. Stalno sam iskušavan, stavljan na vagu i meren, i sebe samog stalno merim da vidim, jesam li što otežao životnim iskustvom, jesam li bar malo skladniji, harmoničniji, mudiriji, životno zreliji?
Pa, kao što najčešče nisam u stanju da procenim spoljašnje istorijske događaje zastajem zbunjen, uplašen i potišten i pred unutrašnjim događajima, bez sposobnosti da nešto od proteklih potresa naučim.“
Izvor:samoobrazovanje.rs