Branko Pešić bio je najbolji gradonačelnik u istoriji Beograda. On je živeo u prizemnoj kući, nije imao sekretaricu, auto, šofera, a izgradio je pola današnje prestonice. Branko je bio gradonačelnik od 1965. do 1974. godine. Za tih devet godina, Beograd je sa 680.000 porastao na 920.000 žitelja. Izgrađeno je čak 86.000 stanova. To vreme se smatra „zlatnim dobom“ prestonice i periodom kada je Beograd postao metropola u pravom smislu reči.
Branko Pešić rođen je 1. oktobra 1922. godine. Nakon završetka osnovne škole i gimnazije u Zemunu, studirao je pravo na Beogradskom univerzitetu. 
Gazela, Mostarska petlja, Terazijski tunel, Beograđanka – samo su neki od mnogih čuvenih simbola Beograda, ali da li znamo kada su oni nastali? Malo kome je poznato da je to bilo u vreme legendarnog gradonačelnika Branka Pešića. Nijedan gradonačelnik posle njega nije bio toliko voljen, niti je ostavio tako dubok trag. Za vreme njegovog mandata rodile su se ideje o kojima se i danas mnogo govori – plan spuštanja grada na reke ili Beograd na Savi, plan izgradnje železničkog čvora i plan Beogradskog metroa.
Pešić je za života bio cenjen u javnosti zbog toga što je stalno želeo da pomaže građanima. Nije imao službeni automobil ni šofera. Vozio je svog “pežoa 504” i “opel askonu”, sa kojima je često znao da usput vozi svoje sugrađane. Beograđani su bili toliko slobodni da su ga zvali na kućni telefon, a nisu se ustezali ni da mu u Zemunu zakucaju na vrata.
Njegov sin Lazar ispričao je, koliko je njegov otac bio cenjen: “Jednom, dok je bio predsednik Opštine Zemun, spasao je jednu devojku od nasilnika. Sutradan, nakon što ih je istukao, pretučeni nasilnici su došli u njegov kabinet da se izvinjavaju.
On je iskreno verovao u komunizam i nikada nije dozvolio da ga vlast promeni. Njegovi savremenici kažu da je radio danonoćno, i da je znao u sred noći da pozove telefonom direktore ili zaposlene ako bi se desilo da nestane struje ili ako ne rade ulične sijalice tamo kuda je prošao.
Pored običnog sveta, cenile su ga mnoge ličnosti iz javnog života. “Za njegov 50. rođendan, tadašnja elita, poklonila mu je jedinstvenu knjigu sa posvetama. Među potpisnicima su bili Duško Radović, Ljuba Tadić, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Čkalja, Pavle Vuisić, mnogi slikari i pesnici tog doba.”
Upravo ta činjenica da je Branko Pešić bio čovek iz naroda, srdačan sa svima i uvek spreman da pomogne, učinila ga je najomiljenijim i najvoljenijim gradonačelnikom Beograda svih vremena. Stariji Beograđani će vam i danas reći da je Branko Pešić u prestonici bio popularan koliko i Tito. Umro je u rodnom Zemunu, 4. februara 1986, i to baš kada je trebalo da ode u penziju, a sve ono što je učinio za Beograd ponosno živi i danas.