Beli Pesak, najčistija pustinja

Pri pomenu reči pustinja svima nam prvo pada na pamet velika braonkasta površina Sahare, spržena vrelim tropskim suncem. Samo jedan deo svetskih pustinja odgovara ovom stereotipu. Osim njih postoje još mnogi tipovi: kamenite, sljunkovite, slane, hladne (ledene) pustinje. Zasigurno .jedna on najinteresantnijih jeste pustinja Beli Pesak u američkoj saveznoj državi Novi Meksiko. Gotovo nestvarna, čisto bijela boja, nastala je od sitno usitnjenog gipsa.

   Evolucija bele pustinje

Gips je mineral bele boje. Planine koje okružuju današnju pustinju obiluju ovim materijalom. Erozija koja tretira ove planine već hiljadama godina sprala je ogromne količine gipsa u basen jezera Lusera, najnižeg dela Belog Peska. Sunce i vetar utiču na isparavanje vode posle kojeg ostaje velika površina zemljišta prekrivenog gipsanom korom. Ona kasnije biva usitnjena do najfinijih čestica stvarajući predeo koji neodoljivo podseća na peščane pustinje, izuzimajući boju podloge. Vetar formira dine koje mogu narasti do 30 m u visinu  i pomerati se po pet – šest metara godišnje. Predio je pod strogom zaštitom države još od 1.933. godine.

Blještavu i na oko monotonu površinu pustinje dodatno ukrašavaju životinje poput guštera i  pacova torbara čije potpuno belo krzno odbija vrele sunčeve zrake ali i otežava posao sovama i sokolima koji nadleću pustinju u potrazi za plenom. Najljepši ukras pustnje jeste biljka cvetnica pod imenom juka ili “božja sveća” čiji cvetovi oblika zvončića ujedno predstavljaju simbol Novog Meskika. Osim njih tek po koje stablo topole prkosno odolijeva surovim uslovima, neretko završavajuću okovano gipsanim oklopom.

   Burna istorija Belog Peska

Još od davnina Maskalero Apači su posećivali ove ravnice ne bi li sa njih pokupili dragocenu so neophodnu za ostanak. Tragovi njihovih logorskih vatri i dan danas su ostali kao trag i dokaz nekih drugačijih vremena. Čuveni odmetnik Bili Kid rodio se u ovim krajevima, tačnije u Silver Sitiju 1.859. godine. Ostao je poznat po svom bekstvu iz zatvora tokom kog je ubio šerifa. Tokom Drugog svetskog rata ovo područje je (nažalost) poslužilo kao poligon za testiranje naoružanja. Prva nuklearna bomba je bačena u blizini Alamogorda 16. jula 1.945. godine.

Danas, ovaj predeo živi znatno mirnijim tempom. Najviše “uznemiravanja” trpi od strane radoznalih turista. Većina njih pustinju posmatra iz bezbednih vozila specijalno izgrađenim putnim pravcem dok se najhrabriji odlučuju na pešačke ture. Poslije njih tvrde da je sva muka probijanja kroz meko gipsano tlo i pustinjski vetar koji kovitla kristale gipsa unaokolo vrijedna s obzirom na prirodne ljepote koje su imali prilike da vide iz prve ruke…

Izvor: putokaz.me