Ekskluzivni Intervju sa Anom Petrović

Još uvek nisam sasvim sigurna kako sam dosla do Tonija, ali znam da je bilo 2014. godine, i znam da je to bio strip pod nazivom “Mikrotalasna” i sustret sa Bikijem. Poistovetila sam se sa Bikijem, tačnije svi smo se poistovetili.

Naravno ništa manje važni nisu ni Toni, Cici i Maša, kao ni zaboravna Baka. Svi oni zajedno daju jedan šaljivi pogled na današnje probleme, malo manje, nekad veće sitnice koje nekom život znače (zavisno kako ih ko doživljava), a u tome im najviše pomaže Ana Petrović, devojka koja stoji iza stripova i ilustracija “Toni Zec”

Četiri godine kasnije, ukazala mi se prilika da Ani ukradem malo vremena i uradim ekskluzivni intervju za Vaš i naš portal Lepe Vesti, i ujedno saznam sve što me je ovih godina interesovalo o Aninim talentima, inspiracijama i afinitetima.

Intervju prenosimo u celosti uz neke od radova, i bliže informacije gde ih možete naći, i nadamo se zapratiti Anu i buduće radove.

O tebi i tvom životu?

Živim prilično mirnodopski. Imam manje-više ustaljen ritam. Ujutru prvo prošetam psa. Dok je on zaokupljen mirisima, ja se fokusiram na vizualne detalje. Na sreću ili nesreću, ovde se po prirodi i ulici svašta nađe. Tako smo moj pas i ja usred šume naleteli na luster, usred parka na salonsku fotelju, a nađemo i sitnice poput starinskih ključeva, dečjih igračaka, bižuterije… Tu su naravno i životinje: džinovski puževi, šareni leptiri, pauci i njihove fascinantne mreže… Volim da otkrivam detalje i da ih smeštam u svoje radove. Već nekoliko godina bavim se ilustracijom i opremom knjiga za decu i odrasle. Ilustrovala sam dvadesetak naslova do sada i sarađivala sa nekoliko izdavačkih kuća (Odiseja, Kreativni centar, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”…) Ali od svega, najviše volim da se bavim svojim likom i stripom Toni Zec.

Šta tebi znači Toni Zec? A šta publici? Da li nosi neku određenu poruku?

Znate kako se igraju deca: imaju kućicu sa pregradicama, unutar njih poslažu predmete, a onda uvedu likovi koji između sebe komuniciraju. Ja se isto tako igram i dalje. Samo što je kućicu zamenio strip. I strip ima nekakve pregradice, u okviru kojih smeštam predmete i likove. Toni Zec je prvenstveno moja igra. Čini ga crtež, a crtanje je polje u kojem se ja osećam prijatno i snažno, i čemu planiram da posvetim ostatak života. Međutim, Toni nije samo crtež, tu je i tekst. Toni je priča. Toni je moj prostor i način izražavanja. Svi ovi likovi prolaze kroz različite svakodnevne zgode i nezgode. Publika se sa njihovim problemima i opaskama može lako identifikovati, a humor pomaže da se problemi osvetle i lakše razreše.

Kako si krenuli sa ovom karijerom? Kako se ona razvijala vremenom?

Ilustracija je nešto čime sam želela da se bavim planski. Završila sam prvo Srednju školu za dizajn, potom Fakultet primenjenih umetnosti. Strip je došao spontano. Imala sam likove koji su vremenom počeli da komuniciraju. Strip se ispostavio kao najpogodnija forma za njih. Radove sam objavljivala na društvenim mrežama. Tu je Toni Zec bio dobro prihvaćen što me je podstaklo da ga i sama sve bolje upoznajem. Doveo me je i do rezidencije u Švedskoj i na radionice stripa u Pančevu (radionice vodi Saša Rakezić, poznatiji kao Aleksandar Zograf). Strip je polje koje otkrivam i dalje.

Da li tvoji radovi ocrtavaju linije socijalnog i društvenog stanja?

Oduvek su umetnici ocrtavali vreme u kojem žive. Književnici, slikari, glumci, muzičari… Što su bili iskreniji i realniji to su lošije prolazili. Neki su zbog svojih radova završavali u zatvoru, a neki i na nišanu. Toga ima i dalje. Svako ko govori istinu je potencijalna meta i pretnja, jer istina ne odgovara svima. Ja, kroz moje stripove ne upirem prstom ni na koga, ali iskreno iznosim činjenična stanja. Jedna od mojih omiljenih bajki je Carevo novo odelo, u kojoj je dečak pred svima izjavio jednu istinu: „CAR JE GO”. Nije ga osudio, nije ga opsovao, nije ga nazvao ni ružnim, ni glupim, ni neadekvatnim, ali nije ni ćutao. Izjavio je činjenicu. Trudim se da se vodim tim načinom izražavanja i da saopštavam istinu, ma kakva ona bila. Moji likovi otvoreno kažu da im je frižider prazan, da im diploma dođe dobro samo kao lepeza, da u prodavnici kilo hleba ima sedamsto grama, da novine služe za uvijanje lomljivih predmeta tokom selidbe… Ko je kriv za te probleme neka proceni publika.

Šta je tvoj moto?

Moji likovi se vode stavom Ne znamo šta radimo, ali nam dosta dobro ide. Ova izjava se može odnositi na sve nas. Kako globalno, tako i lokalno. Kako na pripadnike samog vrha piramide, tako i na one sa njenog dna. Pošto pravila igre nisu dobro uspostavljena, nemoguće je pridržavati ih se. U tom kolektivnom lutanju i neznanju, nekim čudom uspevamo da preživimo i to nam daje utisak da nam dosta dobro ide.

Šta je najviše uticalo na tebe, i tvoje radove?

Na prvom mestu Dobrosav Bob Živković. I ne samo crtežima. Bob je naš veliki porodični prijatelj. Uvek me je fascinirao njegov rad i način razmišljanja. Poznajem ga oduvek i odrasla sam na njegovim knjigama. Dala sam sebi zadatak da pobegnem od njegovog stila i da moj rukopis ne liči na njegov. Jer jedan je Bob! On je neponovljiv.

Koje su mane tvog posla? Da li ti nekad crtanje teško pada?

Crtanje ume da bude vrlo usamljen posao. Ne zahteva timski rad i ilustratore niko ne zapošljava za stalno. Uglavnom radimo kao slobodni strelci iz svoja četiri zida. Čak se i dogovori i sastanci obavljaju putem imejla i drugih elektronskih komunikatora. Mnoge svoje urednike i autore nisam nikad upoznala. Biti previše sam i to u istom prostoru nije zdravo. Ima perioda kada sam previše sama i tada mi teško pada da crtam ili bilo šta drugo radim.

Da li postoji neko delo koje si uradili, a da si najviše ponosna na njega? I zašto?

Godine 2014. angažovana sam da izdavačkoj kući Odiseja ilustrujem ceo štand na Beogradskom sajmu knjiga. Tom prilikom ilustrovala sam džinovsku policu prepunu detalja. Tu su se pored knjiga našle i mačke, magična kugla, kameleon, obuća, cveće… i naravno Toni! Kad sam videla uživo štand i svoju džinovsku ilustraciju bila sam i presrećna i prestrašena. Plašila sam se da li ću ikada nadmašiti taj rad. Drago mi je što je ta ilustracija pripala baš izdavačkoj kući Odiseja.

Kako znaš da je tvoj rad završen?

Kad počnu da mi pucaju kapilari u očima.

Da se ne baviš ovim poslom, šta bi radila?

Bila bih netalentovana balerina sa krivom kičmom.

Ukoliko bi dobila danas milion dolara šta bi uradila?

Kupila bih vikendicu van Beograda.

Da li planiraš izložbu? Gde te u narednom periodu možemo pronaći?

Nedavno je otvoren KROKODILov centar za savremenu književnost. Nalazi se u Karađorđevoj 43. Vrlo prijatan prostor u kojem možete uživati u raznim programima ili popiti piće. U oktobru mesecu, u ovom prostoru možete obići i prodajnu izložbu Toni Zec.

Preciznije informacije o samoj izložbi biće objavljene na našim društvenim mrežama:

• Instagram/Facebook:
  @anatonija
  @krokodil_engaging_words

Želiš li nešto da poručiš čitaocima portala LepeVesti.club?

Neka budu iskreni.

Ana, hvala Vam na vašoj iskrenosti i odvojenom vremenu za Lepe Vesti.